 |
| Planine Špicbergena, Stjuart Tomson |
U potrazi za suncem iznad vrhova Špicbergena
(Antropološki pesimizam u romanu Kod Hiperborejaca Mioša Crnjanskog)
Na koji način čovek treba da dela kako bi izbegao patnju i ostvario sreću, osnovno je pitanje Frojdovog eseja ,, Nelagodnost u kulturi“. Osnovni izvori patnje, po Frojdu, jesu premoć prirode, nesavršenost institucije zadužene za odnose među ljudima kako u porodici, tako i u državi i društvu, kao i trošnost čovečijeg tela, iz kog proizilaze strah i patnja. Naznake takve potrage, čini se, provejavaju i u memoarsko-esejističko-putopisnom romanu ,,Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog.Promišljanja Frojda, za koga Crnjanski i sâm navodi da ga u ,,poslednje vreme čita“[1], javljaju se i u vidu tvrdnje da je naša kultura u pojedinim segmentima primarni krivac za našu bedu i da bi napuštanje iste i opredeljivanje za ,,primitivne“ uslove načinilo čoveka srećnijim, odnosno utešnijim. Frojd u pomenutom eseju pominje i ,,nagon smrti“, iz kog proizilaze primarna međusobna neprijateljstva ljudi, zarad kojih je ,,kulturna zajednica u stalnoj opasnosti raspada“[2].
Da li neprestani odlazak, makar u sećanje, u ,,vanrednu boju i čistotu neba, iznad svih tih zaliva Špicbergena“(688) i stalna misao ,,na polarne krajeve i tišinu koja vlada tamo“ (692), usled novog rata koji će po drugi put zahvatiti piščev svet, zapravo znače gubitak vere i pomirenje sa nemoći čovečanstva, ili razrešenje konačnog sukoba pojedinca i kulture, kao i pojedinca i zajednice, kolektiva?
Raspoloženje koje dominira u romanu jeste lična i antropološka melanholija u piščevoj svesti. ,,Neka zbrka vlada zaista u svetu“ (693), kaže pisac. Takvom osećaju melanholijeuzrok svakako treba tražiti u ratu[3] koji ,,po drugi put, postaje moj neželjeni doživljaj, koji zamara, i deformiše sav moj život“ (714), ali ne treba smetnuti sa uma i vreme i mesto pisanja ,,Hiperborejaca“ – usled novih poratnih previranja, van svoje zemlje, među ,,obućarima, u podrumu, u Londonu“.
Iskazom ,,Nisam ni sanjao“(856), koji je zastupljen na nekoliko mesta u ,,Hiperborejcima“, Crnjanski često upućuje na svoju dalju sudbinu i njena izneverena očekivanja. Van svoje zemlje, ,,iako niko ne može otići dalje od svojih, od svoje zemlje“ (863), bez stečenih osnovnih egzistencijalnih mogućnosti, u Londonu siromašnih[4], Crnjanskog muči pitanje ,,Čije mi to živote živimo u tuđini“.
Neprestana lutanja i život večitog putnika osuđenog na izgnanstvo, uzrok su rastrzanosti i melahonlije pripovedača.Javlja se nasušna, egzistencijalna potreba zapovratkom u postojbinu, u rodni kraj.Mesto početka kretanja je ujedno i mesto na kom se krug završava,i jedino takva putovanja za Crnjanskog imaju pun smisao. Duhovna putovanja u polarne predele, u koje se, usred Rima, ,,najveće grobnice Evrope“, neprestano Crnjanski vraća kako bi svom duhu vratio ono što u stvarnosti gubi; bezbrižnost prilikom prolaska kroz ,,te hladne, ali lepe, severne, zemlje“,ipak ne uspevaju da pripovedaču odagnaju rodnu zemlju iz misli.
Hiperboreja je,,u večnom suncu“ i u njoj Crnjanski traga za utehom, ali prevashodno za mirom, tišinom. Iako smeštena u polarne daljine, nasuprot njegove zemlje na Balkanu, ,,Hiperboreja je možda kod kuće, ne samo zato što su je tamo videli drugi“[5]. Nedostižnost Apolonove zemlje i nemogućnost povratka u rodni krajogleda se u rečenici koju, u Londonu, dvadesetak godina kasnije, Crnjanski ispisuje: ,,To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio“.
Hiperboreja je, u Crnjanskovom slučaju, i duhovni povratak u prošlost u kojoj opstaju pojedinci ,,koji se jedino ne menjaju“ − prošlost kulturnih veza, ,,neznanih veza i nepredviđenih promena“ (720) među zemljama iz različitih delova sveta. Rasprave o skandinavskim piscima poput Ibzena, Andersona, Kjerkegora i Strindberga; literarne teme o Tasu, Leopardiju, Kardučiju, Tiberiju, Ciceronu, Katilini, ili opsesije Mikelanđelom, rimskim poetama ili slikarima i vajarima, nisu slučajne.
Crnjanski govori o primoranosti na takvo duhovno putovanje usled ,, neizvesne budućnosti“, ali i o zidu koji se nalazi ispred ,,prošlosti” [6], ,,koja nije vidna, nego se krije u ruinama, zaraslim u bršljan, prikrivenih i prećutnih nesreća“ (755). ,, To što se ja tih dana, u Rimu,bavim razgledanjem slika slikara, iz Danske, nije slučajno. To je bekstvo od rata, u kom sam se opet, i nehotice, zatekao“ (693). Crnjanskom je dosadilo da bude ,,plebejac“, poput onih koje opisuje Tit Livije, koji ratuju zarad sopstvene smrti i očuvanja bogatstva ,,patricije“. Crnjanski identifikuje trupe svih država kao iste, jer njihov ritam, forma i korak liče na ,,vojnike od olova – igračaka za decu“ (696).
Sam rat, naš pisac na jednom mestu naziva ,,mišolovkom“ (779), što bi se moglo tumačitina sledeći način: to je zamka za miševe (ljude) koji u nju nesvesno upadaju, ali ne i za oportuniste koji su je svesno postavili. Plebejcima, čija je iskustva Crnjanski iskusio u Velikom ratu, izmenjena je perspektiva: ,,Holizam tipa sve je jedno, ne postoji da objavi istinu da je zaista sve jedno, već da bi legitimizovao da jedno vlada svim“[7].Tako, više nema nikakvih interesa plebejaca, već isključivo patricije.,,Samojedan čovek“, za kog će ,,svi Talijani da mru“ (807), zarad kog ,,četrdeset miliona Talijana ne mora više da misli. On misli“ (733).To u Crnjanskom izaziva gnušanje, upravo jer ,,jedno vlada svim“.Za pripovedača ta misao je apsurdna. SVI, kaže Crnjanski ,,nikad ni za koga, ne mru“ (808).
O promeni svesti i pogleda na rat Crnjanski svedoči i iskazom: ,,U prvi svetski rat sam ulazio kao na igranku, u drugi ulazim umoran, sa dosadom“. Pisac, u uniformi austrougarskog vojnika, poput mnogih pojedinaca iz manjinskih naroda Austrougarske, već je znao da aktere u ratu ne veže ništa sem socijalne empatije. ,,Iako su ga mnogi doživljavali kao ekstremnog individualistu i usamljenika, Miloš Crnjanski je (...) celog života negovao duboke veze sa kolektivom“[8]. Iako se u tekstu iz kog je citat naveden govori o Crnjanskom u mladosti, njegov „zreli“ pesimističan pogled na svet, nastao usled nemogućnosti promene, takođe govori o privrženosti kolektivu, privrženosti ljudima pre svega − na isti način na koji bi govorio dvadesetih godina prošlog veka.
,,Mikelanđelo, kažem, koga sad najviše čitam, kaže da je sad smrt blizu, a daleko od Boga[9]. Valjda baš zato što se sažalio na ljude“ (761). Shvativši da je smrt sveprisutna u svakoj eposi pa i u njegovoj, Crnjanski se jasno identifikuje sa Mikelanđelom: ,,Valjda zato što se sažalih na druge“. Ipak, to nisu personalni strahovi od smrti, naprotiv, susret sa njom u Hiperboreji i susret sa višom realnošćom otkrivaju jednu drugu perspektivu, božanskog i besmrtnog.To je traganje za Suncem, neprestano traganje za mirnoćom, srećom i spokojstvom ,,NAŠEG sveta. OVOG sveta.NE onog, zagrobnog, o kom religije pričaju“.
Straha od lične žrtve, dakle, nema, ali ima slutnje da će ,,sve što mi je blisko i drago, u mojoj zemlji, opet nestati u požaru i pepelu, kao što se to već jednom desilo, u mom životu“ (786).To je izrazito pesimistična, apokaliptična slika sudbine, kako lične[10], tako i sveta. Crnjanski se plaši ,,tihog očajanja“, i čini se, slaže sa Kjerkegorovim tumačenjem tog očajanja kao dobrovoljnog pristanka na smrt. Kao jednog od uslova za smrt.Razlog neprestanih putovanja u polarne predele treba tražiti upravo u tom suprotstavljanju smrti, u ,,žudnjida se ode“.
Jedna od važnijih Crnjanskovih osobenosti ogleda se u njegovom odnosu prema snu. Iako ,,pišu svi o smrti“ (766), san je načelo koje izrazito privlači Crnjanskog u delima skandinavskih pisaca, pre svega Ibzena. Našem su piscu snovi podjednako važni kao i stvarnost, a često odnose i prevagu. San Crnjanski definiše kao ,,paralelu ljudskog života“ (817). Tumačimo li san kroz shvatanje čovekove prirode koja je u svojoj osnovi ,,rđava“ – kao što kažeFrojd– a ljudsku sudbinu pritom sagledamo kao tragičnu, shvatićemo da naš pisac ostvaruje polemičku komunikacijusa Frojdom i njegovim pesimizmom u ,,Teoriji snova“, s tim što u Crnjanskovom slučaju taj pesimizam postaje i antropološki −pesimizam ,,čitavog jednog naroda“ (818). U Frojdovoj teoriji snovapolazi se od premise da je čovek sumorno biće neostvarenih, infantilnih želja.Pojedincu je oduzeta mogućnost realizacije najdubljih, najosnovnijih težnji, a sa timi poljuljana vera u sopstvo.Oduzeto mu je, kaže Frojd, čak i pravo,,da otvoreno sanja njihovo ispunjenje“[11].
Čini se da se Crnjanski nikako ne miri sa Frojdovim izrazito pesimističkim stavovima. Uteha, reč koja je na toliko mesta zastupljena u romanu ,, Kod Hiperborejaca“, osnovni je smisao Crnjanskovog traganja. Za razliku od ,, uzvišene organizacije utehe čovečanstva u svetu“ (699) – crkve, Milošu Crnjanskom je utehu pružao upravo – san. I usled svih razočaranja o kojima nam se pisac „ispoveda“, san je gotovo svepristuan.Uostalom, šta je Hiperboreja, ako nije san?Frojd je, neposredno pred sam Drugi svetski rat i kraj svog života, govorio kako ,,uvek nešto nedostaje da bi rasterećenje i zadovoljenje bili potpuni“. U Hiperboreji, iza polarnih predela, Crnjanski želi da se protiv takvog osećaja bori.
San je, dakle, dostižantamo ,,gde Sunce[12] večno sja“ (779). On počiva na utesi i begu od pesimizma koji se, u slučaju Crnjanskog, ogleda u nemogućnosti pojedinca da načini bilo kakvupromenu izuzev individualne, duboko lične, one koja se ne tiče kolektiva. Pripovedač je ,,zaglavljen“ između teških previranja na geopolitičkom planu i nemogućnosti delanja i promene u antropološkom smislu, odnosno smeru kretanja čovečanstva.
Govoreći o Musoliniju, Crnjanski na prvi pogled kao da se miri sa malom ulogom koju ,,običan“ pojedinac[13] ima u ratu – „Duče traži zemlje Avgusta i Tiberija. Šta možemo nas dvojica protiv toga? Da odemo da spavamo. Ne znamo šta nas sutra čeka“ (736).Takva slika sveta, odnosno ljudi u njemu, u kojoj se posredstvom mržnje dolazi do nekakvog cilja, udaljava Crnjanskog od kolevke Antike koja ,,traži čoveka, golu formu tela“, i približava ga ne čoveku, već prirodi koja je ,,lepa i večna“. Ipak, to udaljavanje od ljudi ne znači i samo odrođivanje od njih, jer već u sledećem iskazu Crnjanski pominje pojam ,,Weltvuger“, koji označava građaninu sveta, i to je njegov odgovor na mržnju i na antisemitizam. Da je reč o piscu kosmopolitskog duha svedoči iskaz da ,,treba raditi na tome da se ljudi prosvete, da steknu poglede svetskog građanina“ (746).
Da je u svom kosmopolitskom stavu suveren, Crnjanski dokazuje i slikom zastava koje je na putu po Severu video: različite su boje krstova i boje samih zastava, mada su to još uvek krstovi i zastave, odnosno, rečima Crnjanskog: ,,čovek bi pomislio da su to zastave iste zemlje, istih naroda – što nije sasvim netačno. Braća su“ (809). Pisac, dalje, ironično produbljuje svoju misao: ,,Samo, to ne znači da te države imaju u sebi duboku ljubav, jednu prema drugoj, osećaj da sve, zajedno, pripadaju polarnom svetu. Naprotiv, te zemlje, ti narodi, na Severu, tukli su se, u krvavim ratovima, stolećima, između sebe, divlje, kako se samo braća na Severu, tuku“ (809). Iz navedenog nam je jasno da piščeva melanholija može da se tumačiti u ključu Aristotela koji govori o melanholiji kao humoru heroja i velikaša[14].
Melanholijom, kao specifikumom senzibiliteta, ali i kao važnom sponom sa Mikelanđelom, Crnjanskigradi,,hiperborejsku potragu“,jer se ,,melanholija umetnika pojavljuje (...) kao ključ ne samo ontoloških, odnosno metafizičkih pitanja, već i onih poetičkih“[15].Da su osećajnost i empatija ozbiljno narušeni u piščevoj sadašnjosti, svedoči i njegovo pesimistično pomirenje sa situacijom u kojoj Mikelanđela više nema. Crnjanski shvata da ljubav prema prošlosti ne može da nadomesti jaz sadašnjosti, jaz sveta u kom ,,buncanje“[16]biva zamenjeno pukim ,,brbljanjem“. Stoga navodi: ,,A sad, eto, prošlo je od tada skoro 400 godina, nema Mikelanđela, a ova guska, eto, korača kraj mene, u Rimu, brblja. Mikelanđelo je mrtav.Ona živi.Zar i to nije čudnovat fenomen, koji se ponavlja večno u svetu.Smešan je.Brže – bolje ponavljam sebi da to tako mora biti. Guske su spasile Rim“ (892).
Nerazumevanje i autsajderstvo u ustaljenoj slici savremenog čoveka u Crnjanskovom slučaju, oličen je i u sukobu sa Albankom. To je zapravo sukob idealističke i materijalističke filosofije.Albanka u Crnjanskomvidi graditelja slučajnosti zarad neke teorije, koje su po njenom shvatanjumoralno i etički relativne. Za nju su njegove reminiscencije iz prošlosti ,,obična iznenađenja putopisaca“ (936). Njen iskaz Crnjanski transponuje sledećim iskazom: ,,Posledica je toga, kod mene, neka melanholija, koja je nedostojna čoveka našeg vremena. To je neki pesimizam gori od svih ranijih“. Ipak, Crnjanski svoja pesimistična viđenja ne priznaje jer se opredeljuje za utehu utemeljenu u prirodi, zarad koje nikad nije bio ,,tako sretan, spokojan, miran u životu, kao pri povratku sa tog puta“ (936). Hiperboreja je ta, koja još uvek može dalepotom očara naš svet, a ne onaj zagrobni koji propovedaju religije.Crnjanskog pesimističnim čine ljudi koji takvo tumačenje življena, još uvek, ne prihvataju[17].
U doživljaju prirode polarnih predela, Crnjanskovi stavovi u odnosu prema životu su znatno optimističniji.U imaginarnoj Hiperbopreji, po prvi put, Crnjanski pojmove neprolaznosti i večnog ponavljanja života duboko doživljava, pa čak i samu smrt – nasuprot smrti pojedinca u ratu, koja mu liči na smrt mrava – ovde je reč o njenoj božanskoj slici.Zahvaljujući okretanju ka njoj, iu tometražeći otklon odduboke dvosmislenost ljudskog života“[18],čoveka ne bi zabrinjavale bombe, već jedino magla. ,,Jedini užas, u tom svetu, ostaje: magla“ (937). Tako, opšte nezadovoljstvo, osvedočeno iskazom ,,NEMA zadovoljnih zemljoradnika. Ni zadovoljnog čoveka uopšte“ (958) biva zamenjeno osećajem da Crnjanskog ,,iz tih dalekih zemalja, nešto MOŽE spasti, od očaja i patnji“ (974).
Filip Marinković
[1]Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca, izabrana dela, Parnas book, Valjevo, 2007, str. 722. Svi citati Crnjanskog navedeni su prema ovom izdanju i u nastavku teksta u zagradama će biti označen broj stranice.
[2]Bojan Jovanović, Frojdov antropološki pesimizam. Dom kulture ,,Studentski grad“, Beograd, 1990, str. 79.
[3]Svoje viđenje drugog svetskog rata Crnjanski opisuje sledećim iskazima: ,,Rat je postao besmislica u naše vreme“, ,,Nekad su vojske koje su polazile u rat, bile bar povezane, religijom, imperatorom, ili bar ajkulom, kondotijerom, pa su bile jednodušne. Sad više ni sunarodnici jednodušni nisu“, ,,Pobedu ima onaj koji ima više benzina“, ,,Gine se za dva-tri sekunda... Ne učestvuju uopšte u nekom ratu, nego u minijaturi rata“ (780). Besmislenost i apsurdnost ratovanja pojedinaca, koji više ne zna ni gde, ni zašto, ni zarad kojih ciljeva ratuje, Crnjanski predstavlja slikom mesta Kastelfjardo: ,,Sve je u ovom ratu tako čudno i besmisleno. Pre sam mislio da je tako samo u ljudskom životu.Sad sam došao do uverenja, da je i u odnosima među državama, tako.Šta ima da me pitaju?Verovala ili ne, učinilo mi se ,da ću i ja biti pozvat u vojsku, i da ću otići u bitku. A bitka će biti kod mesta Kastelfjardo. Tamo imam da poginem.A niko neće znati gde je to. Ni ja“ (808).
[4] O teškoj materijalnoj situaciji, u kojoj se Crnjanski našao, kako u Rimu, tako i u Londonu, svedoči i epizoda sa kupovinom oronule fotelje: ,,Fotelja, koju je kupila, bila je iskrivljena, pocepana, stara, pa smo je dali da se popravi. Ja sam lagao ženu, da rata neće biti, pa se nadala da ćemo, najzad, i mi, doći do nameštaja i kućišta, čega ni posle dvadeset godina braka, nismo imali.Nismo tada ni sanjali, da ga, ni idućih dvadeset godina, nećemo imati“(841, kurziv – F.M.)
[5]Gorana Raičević, Eseji Miloša Crnjanskog. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci; Novi Sad, 2005, str. 286.
[6]Zato se okrećedrugojvrsti saznanja umesto istoriografskog poniranja u prošlost koja se pretvara u najniži oblik teatra, u kojem, pri padu zavesa, puk zove i mrtve pred njih ,,I morti, I morti“. To novo saznanjeCrnjanski opisuje kao ,,Putovati zajedno sa pesnikom i Mesecom u jednoj duhovnoj avanturi“ (Gorana Raičević, Miloš Crnjanski, druga knjiga. Izdavački centar Matice Srpske, Novi Sad, 2011, str. 21).
[7]Slobodan Vladušić, Crnjanski, megalopolis.Službeni glasnik, Beograd, 2011, 13.
[8]Gorana Raičević, Miloš Crnjanski, druga knjiga.Izdavački centar Matice Srpske, Novi Sad, 2011, str. 9.
[9]Pojam ,,Boga“ Crnjanski ne definiše kao „Boga oca, koji ima dugu bradu“ (854), već „beskraj u svemiru“ (779).Stiče se utisak da se Crnjanski sa stavovima S. Frojda o religiji delimično slaže. Iako ne prihvata da je nešto moglo nastati ,,izništavila“, Crnjanski ne usvaja sreću koju ona nudi na ,,onomsvetu“,već bira istinu ,,ovog sveta“. On religiju ne svodi na prostu zabludu koja čoveku daje iluzije da premosti osećanja sopstvene malenkosti, bespomoćnosti ili dezorijentacije. Utehu religije, zasnovanu više na prijatnosti nego na istinitosti, Crnjanski usmerava ka objektivnom, bolnom iskustvu, i razumu, odnosno,,neumoljivoj i slepoj prirodi“ (Bojan Jovanović, nav. delo, 63).
[10]LjubišaJeremić, u svom tekstu „KodHiperborejaca“ daje prikaz sudbine sveta na ličnom i opštem planu, kroz vizuru Miloša Crnjanskog: ,,Čovekova sudbina nagoveštena je kao kolebanje, bez sumnje tragično, između protivnih nagona, nagona života i nagona smrti, jave i sna, između Sunca i Pola, vedrine i melanholije, slobode i kobi“. (Milo Lompar, Knjiga o Crnjanskom. Srpska književna zadruga, Beograd, 2005, str . 332)
[11]Bojan Jovanović, nav.delo, str. 59.
[12],,Sunce je bilo taj san (...)Sunce. Zlato(...). Pa i ja sunce tražim.Ne mogu nažalost, kao onaj Francuz, koga svakako znaju, da u čamcu, sam samcit, obilazim glob, u potrazi za Suncem, ali ga volim i obožavam(...).Klanjam se pred suncem. (764)
[13]Da je nezavidan i lični položaj Crnjanskog u društvu koje sâm naziva ,, corpo diplomatico“ – u društvu ,,belih parazita“, ukazuje i Slobodan Vladušić u knjizi Crnjanski, Megalopolis: ,,Na jednom mestu Crnjanski će pogoditi samu srž problema diplomatije− njenu onemoćalost, koju razotkriva u figuri pismonoše. Metafora pismonoše u sebi nosi spoznaju o o dvojednosti onoga ko prenosi pismo od samog pisma.To znači da diplomata, odvojen od političke moći zemlje kojoj pripada, tu zemlju samo reprezentuje, a više ne zastupa“ (Slobodan Vladušić, nav. delo, 190). Prezir prema ulozi diplomate i svoj nezavidanpoložaj, Crnjanski opisuje i u izrazito pesimističnom pogledu na nemogućnost izricanja sopstvenog stava, u slici sa,,slučajnim“ bombardovanjem Jugoslavije: ,,Iako se Italija izvinila za slučajno bombardovanje naše zemlje, iako smo mi, po naređenju, govorili da to verujemo, stideli smo se kad bismo videli sebe u ogledalu“ (850).
[14]Gorana Raičević, Eseji..., str. 299.
[15]Isto, str. 301.
[16]Govoreći o Mikelanđelu, Crnjanski daje svoje viđenje poezije.On navodi da,,ne znamo ni kad šta poet misli, dok govori u poeziji (...)Jer ima u tome mnogo nesvesnog. Ima nehotičnog čak i pri najfinije promišljenim intencijama poete“ (896).
[17]Hiperboreju, Crnjanski smešta iza polova, ali njena polarna svetlost, počinje i u severnim zemljama Švedske, Norveške i Danske. Pozitivno mišljenje o narodima koji pomenute zemlje nastanjuju konfrontirano je i u njihovom odnosu prema Crnjanskom, o čemu se i sam pripovedač, ironočno izjašnjava: ,,Ja znam njihovu tundru. Oni ne znaju našu travu na Zlatiboru. Zato mi se i smeju. Imaju sto hiljada jezera i polarnu svetlost, ali nisu zato melanholični, nego žale što su tek u jedanaestom veku primali hrišćanstvo“ (975).
[18]Milo Lompar, Knjiga o Crnjanskom. Srpska književna zadruga, Beograd, 2005, str. 330.
Preuzeto sa stranice sjajnog časopisa za književnost i umetnost mladih REZ, broj 1, 2016.
